Bliski susreti pete vrste
Događaj u kojem je na neki način uspostavljena direktna,
uzročno-posledična komunikacija
između ljudi i neke vanzemaljske civilizacije.
uzročno-posledična komunikacija
između ljudi i neke vanzemaljske civilizacije.
|
1977Vojadžerova zlatna ploča, 1977
Vojadžerova zlatna ploča je zapis koji je uključen u opremu dva Vojadžera lansirana 1977. Sadrži zvuke i slike odabrane da prikažu različitost života i kulture na zemlji. Namenjena je bilo kojoj inteligentnoj vanzemaljskoj civilizaciji ili ljudima daleke budućnosti, koji je nađu. Vojadžeru treba oko 40.000 godina da dođe u blizinu prve zvezde, ako ga neko ne nađe pre toga. Sadržaj ploče je napravio komitet pri nasi čiji je predsedavajući Carl Sagan sa Cornell univerziteta. Doktor Sagan i njegovi saradnici sakupili su 115 slika i mnoštvo prirodnih zvukova, kao što su zvuci talasa, vetra i groma, zvuci životinja, ptica i kitova. Narezane su i najvažnije kompozicije iz čitavog sveta, kao i pozdravi zemljana na 55 jezika među kojima je i Srpski. Tu su još i poruka tadašnjeg predsednika Amerike Jimmy Cartera i generalnog sekretara U.N. Kurt Waldheima. Na omotu ploče nalazi se ultra čist uranijum 238 koji ima vreme polu raspada od 4.51 milijardu godina. Moguće je da će na osnovu ovoga, vanzemaljske civilizacije biti u mogućnosti da shvate starost ploče. Za 40.000 godina Vojadžer 1 će ući u sazvežđe Ursa Minor a Vojadžer 2 u Andromeda. Sve sto je na ploči, možete videti ovde. |
1899
Nikola Tesla, 1899
Do 1899. godine Tesla je bio bogata, iako donekle ekscentrična ličnost u novoj eri električne energije i radija. Jedna od njegovih omiljenih teorija bila je da bi se iz magnetskog polja Zemlje mogla crpeti energija u tako zapanjujućim količinama da bi se mogla koristiti za slanje signala na druge planete - u slučaju da na njima neko sluša.
Pošto se dugo dogovarao sa vladinim stručnjacima o izboru mesta sa visokim električnim nabojem za svoj rad, Tesla je otišao u Kolorado Springs, u državi Kolorado, gde je postavio svoje instrumente.
Oni su se razlikovali od bilo čega što je čovek do tada napravio; to je bio skup električne opreme đinovskih razmera, napravljene tako da ispušta ogroman snop veštačke munje koja se mogla puštati u vasionu u razmacima, što bi bio znak da je to delo inteligentnih bića.
U toj generaciji ogromnog nehata, Teslin uspeh premašio je njegova najsmelija očekivanja. Menjajući neizmenično tok struje kroz ogromni kalem prečnika dvadeset pet metara I usmeravajući je na bakarnu loptu koja je stajala na vrhu kule visoke dve stotine stopa, Tesla je proizveo veštačke munje koje su bukvalno potresle tlona mnogo milja unaokolo. On je takođe sagoreo jednu električnu centralu i upalio električne sijalice miljama daleko ogromnim tokom struje iz svoje eksperimentalne instalacije. Ovu fantastičnu priču možete naći u knjizi “Nenadmašni genije“ od Đona O’Nila. I pre nego što ga je protest javnosti naterao da prestane i odustane od svoga rada da bi izbegao hapšenje, Tesla je smatrao da je dobio dokaze koji podržavaju njegovu početnu zamisao-da su tamo negde u prostoru, njegove gargantuanske tačke I crte otkrivene, i da je na njih odgovoreno.
Signali koje su primili Teslini instrumenti 1899. godine bili su periodični i “sa tako jasno nazmačenim brojevima i redom, da ih nisam mogao povezatini sa čim što sam u to vreme znao. “
On je dodao : “Iako nisam dešifrovao njihovo značenje, ne mogu da ih prihvatim kao slučajne… ovi signali su imali neki cilj… oni su bili rezultat pokušaja nekih ljudskih bića ne iz našeg sveta da razgovaraju sa nama radio-signalima. Apsolutno sam siguran da njihovo poreklo nije zemaljsko. “
Teslino tvrđenje da je čuo vanzemaljske bežične signale imalo je dobru osnovu, jer je u to vreme Markoni jedva bio u stanju da pošalje slabe signale na udaljenost od pedeset milja – I tek dve godine POSLE Teslinih eksperimenata u Koloradu Markoni je uspeo da pošalje slovo “S“ preko Atlantika u čitljivom obliku. Tesla je rekao da su njegovi instrumenti primali signale pravilnog ritma – što nije osobina prirodne zvezdane radijacije, kao što nam je sada poznato, posle toliko godina proučavanja. Pravilnost ovih signala, I očigledna brzina kojom su oni usledili posle Teslinih đžinovskih iskri, jedinstvena su pojava u ovoj vrsti eksperimenta.
Preuzeto iz knjige:
Frank Edvards
"Leteći tanjiri-ozbiljno pitanje"
Do 1899. godine Tesla je bio bogata, iako donekle ekscentrična ličnost u novoj eri električne energije i radija. Jedna od njegovih omiljenih teorija bila je da bi se iz magnetskog polja Zemlje mogla crpeti energija u tako zapanjujućim količinama da bi se mogla koristiti za slanje signala na druge planete - u slučaju da na njima neko sluša.
Pošto se dugo dogovarao sa vladinim stručnjacima o izboru mesta sa visokim električnim nabojem za svoj rad, Tesla je otišao u Kolorado Springs, u državi Kolorado, gde je postavio svoje instrumente.
Oni su se razlikovali od bilo čega što je čovek do tada napravio; to je bio skup električne opreme đinovskih razmera, napravljene tako da ispušta ogroman snop veštačke munje koja se mogla puštati u vasionu u razmacima, što bi bio znak da je to delo inteligentnih bića.
U toj generaciji ogromnog nehata, Teslin uspeh premašio je njegova najsmelija očekivanja. Menjajući neizmenično tok struje kroz ogromni kalem prečnika dvadeset pet metara I usmeravajući je na bakarnu loptu koja je stajala na vrhu kule visoke dve stotine stopa, Tesla je proizveo veštačke munje koje su bukvalno potresle tlona mnogo milja unaokolo. On je takođe sagoreo jednu električnu centralu i upalio električne sijalice miljama daleko ogromnim tokom struje iz svoje eksperimentalne instalacije. Ovu fantastičnu priču možete naći u knjizi “Nenadmašni genije“ od Đona O’Nila. I pre nego što ga je protest javnosti naterao da prestane i odustane od svoga rada da bi izbegao hapšenje, Tesla je smatrao da je dobio dokaze koji podržavaju njegovu početnu zamisao-da su tamo negde u prostoru, njegove gargantuanske tačke I crte otkrivene, i da je na njih odgovoreno.
Signali koje su primili Teslini instrumenti 1899. godine bili su periodični i “sa tako jasno nazmačenim brojevima i redom, da ih nisam mogao povezatini sa čim što sam u to vreme znao. “
On je dodao : “Iako nisam dešifrovao njihovo značenje, ne mogu da ih prihvatim kao slučajne… ovi signali su imali neki cilj… oni su bili rezultat pokušaja nekih ljudskih bića ne iz našeg sveta da razgovaraju sa nama radio-signalima. Apsolutno sam siguran da njihovo poreklo nije zemaljsko. “
Teslino tvrđenje da je čuo vanzemaljske bežične signale imalo je dobru osnovu, jer je u to vreme Markoni jedva bio u stanju da pošalje slabe signale na udaljenost od pedeset milja – I tek dve godine POSLE Teslinih eksperimenata u Koloradu Markoni je uspeo da pošalje slovo “S“ preko Atlantika u čitljivom obliku. Tesla je rekao da su njegovi instrumenti primali signale pravilnog ritma – što nije osobina prirodne zvezdane radijacije, kao što nam je sada poznato, posle toliko godina proučavanja. Pravilnost ovih signala, I očigledna brzina kojom su oni usledili posle Teslinih đžinovskih iskri, jedinstvena su pojava u ovoj vrsti eksperimenta.
Preuzeto iz knjige:
Frank Edvards
"Leteći tanjiri-ozbiljno pitanje"
